МОМИШИЋКИ МУЧЕНИЦИ, ЕВО, ВАШОЈ СЛАВИ ИЗ СРЦА САМ ПЈЕВ’О
Света црква у Момишићима
Своје красне мученике има:
Свештеника два и учитеља,
Свете жртве црних мучитеља,
Уз њихових четрдесет ђака,
Чија вјера висока и јака
Ни у огњу пакленом не приста
Да постоји без вјере у Христа,
Но радије изгореше живи
На хришћанских мученика њиви,
Из чијег је светога сјемена
Никло класје Савиног племена:
Православне вјере златна зрна,
Која није позобала црна
Агарјанска са кљуном аждаја,
Ни затрла домаћа издаја,
Што се међу Стамболом и Римом
Опасала безвјерности зимом,
Нити грозни издаје потомци
Ових дана брозни крстоломци,
Што Ловћену одбрусише главу
И њеову камилавку плаву:
„Олтар прави на камен крвави“,
Што га Његош за свој гроб направи,
Па сад нема на Ловћену крста
И не држи небо на три прста,
Него јачи без свога симбола
На промаји Рима и Стамбола!
Момишићки ђаци мученици,
Светог Саве школе ућеници,
Уз два ваша вјероучитеља,
Красне жртве адских мучитеља,
Из пепела вашег сија луча,
Луча тмушу паклену распуча
И душе вам Христу зраком прати,
А Христ жуди да људски род врати
Из Јудоли, плачевног удеса,
Леством вјере у рајска небеса.
Из вашег светог пепела
Свака душа небу се попела,
Момишићки мученици, ево,
Вашој слави из срца сам пјево.