Резиме

На небозарној гори момишићкој, изнад града Подгорице, скоро скривена међу кућама налази се црква светог великомученика Георгија а у којој се у последње вријеме слави празник Младенаца (св. 40 севастијских мученика) заједно са споменом светих 42 новомученика Момишићких. Не зна се тачна година њене изградње, али се са сигурношћу може рећи да је постојала прије 1610. године у приближно истом облику у којем се и данас налази.

    Претпоставља се да је овд‌је и раније био неки храм, са обзиром да се ово подручје помиње још давне 1348. г. у повељи цара Душана манастиру Хиландару. Упоредо са овим временом се помиње и као метох неког од оближњих манастира.

    Из овог се да закључити да је овај храм кроз своју историју био духовни и културни центар овога подручја. 

    Момишићи, некада село, у 16. вијеку леме а данас је урбани дио Погорице. Археолозима познат као локалитет (нарочито простор у подножју Малог брда гд‌је се данас налази црква Вазнесења и велелепни храм Васкрсења Господњег), гд‌је су пронађени предмети још из најстаријих периода људског постојања. Међутим, оно што је Момишиће држало јединственим кроз историју и дало има снаге да истрају у борби против Турака, било је скривено у њиховим срцима и памћењу. О томе се није много писало. Наиме, по предању које је на овим просторима често и једини извор сазнања, 1688. године у осветничком походу Сулејман-паше на Куче страдало је и село Момишићи. Село је тад било настањено углавном братственицима Поповића. Имало је цркву и школу и неки вид помјесне самоуправе. И као неписано витлејемско правило, поново су страдала д‌јеца, тако што су затворена у школу и цркву живи запаљени са њиховим учитељима, свештеницима.

    Према предању, оно што је остало од земних остатака ових новомученика послије спаљивања, пребачено је у цркву Св. Ђорђа под Горицом и тамо се чувало све до 1936. године. Тада је благослову сада блаженопочившег митрополита Црногорско-приморског Гаврила Дожића на темељима старог храма изграђен нови, а мошти су враћене из цркве под Горицом и положене у новообновљени храм у Момишићима у олтару испод часне трпезе. По казивању старијих Момишићана била је тада литија у којој је учествовала цијела варош. Док је крстоносац, кажу, у литији био већ у храму у Момишићима, онај последњи је тек излазио из цркве под Горицом. Раздаљина о цркве св. Ђорђа под Горицом до цркве у Момишићима преко старогвисећег моста на Морачи је била око 3км, па онда на основу тога можемо закључити и колико је била литија.

   Жртва ових мученика Христа ради остала је жива вјековима у памћењу нашег народа. Године 1942. храм је д‌јелимично оштећен, али је некако истрајао све до 1995. године када је коначно у потпуности обновљен. Међутим 1942. године није оштећен само храм него и истина и прича о овим дивним мученицима о којима ова књига говори.

    Послати су у привремени заборав, ријетко ко је вјеровао да ће се вратити са оваквом славом и радошћу свих нас. Ријетко ко је вјеровао да ћемо им посвећивати академије, писати монографије, књиге, службе, акатисте, житија и похвалне пјесме.

    На Младенце 2006. године, по благослову митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, мошти св. 42 новомученика момишићких су извађене из земље, опране вином и ружиним уљем и положене у свештени ћивот како бисмо могли да их цјеливамо, не би ли иони нас цјеливали и поучили да је „Господ из уста д‌јеце створио себи хвалу“.

    Сам митрополит Амфилохије им је саставио тропар и кондак, а у међувремену су им састављени житије, служба и акатист. Вјерни народ се на празник Младенаца окупља у овоме храму са молитвом у срцу и ишчекивањем да наша Света Црква ове дивне богоугоднике Божије уврсти и придружи књизи голготских мученика.

    И на крају ове књиге нама остаје да заблагодаримо Господу што нас је благословио да препишемо ријеч о овоме храму и мученицима пострадалим у њему. Читаоце молимо да не буду строге судије нашем незнању, да грешке и слабости опросте, и молитвама пред Господом нас помену. Амин!

У Подгорици

на Свијетлу сриједу

30/17.04.2008.

Свештеник Јовица Ћетковић