Бесједа Митрополита Амфилохија на Младенце – Духовна академија, Подгорица 22. Март 2005.

Пустите д‌јецу да долазе к мени

    Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која вјековима од‌јекује кроз васиону, кроз стољећа, кроз времена и која гласи: „пустите д‌јецу да долазе к мени јер је таквијех царство небеско“. Заита оно чиме имамо ми да се похвалимо пред Богом овд‌је на земљи, као што је говорио наш мудри Богослов отац Јустин Ћелијски, јесу д‌јеца и цвијеће, најљепше што земља рађа и чиме земља мирише. Тако је било и тако је до данас остало: сам Господ око кога се сабирамо и који нас сабира у велику и свету заједницу Цркву своју назван је „предвјечни Бог, дијете младо“. Он који је носилац вјечне младости није случајно што на првом мјесту призива д‌јецу која му приносе хвалу, која су чиста, која су безазлена и која у својој чистоти и безазлености одсијавају Његову чистоту и Његову безазленост.

    Дијете од самог свог најмлађег узраста, то и сами можемо да видимо и да осјетимо, пријемчиво је за светињу. Одрастао човјек је оптерећен многим идејама, многим схватањима, а дијете у својој чистоти препознаје оно што је истински здраво, што је њему својствено. И зато можете да примијетите и код своје д‌јеце да она брзо упијају, препознају љубав Божију, радују се икони коју виде, радују се храму у који уђу, свијећама, служби Божијој, и примају у себе тај свети дар који црква носи. И тако је то било кроз вјекове да су се д‌јеца увијек изнова Христу враћала и нему себе приносила на дар.

    Ево, ми управо данас обиљежавамо празник такве д‌јеце јер шта су друго били ти младићи у Севастији војници царски него д‌јеца која су препознала Христа, повјеровала у њега, примила га и постала му вјерна до своје смрти, до свога мученичког страдања. 

    Занимљиво је да кроз сву историју Цркве, увијек изнова д‌јеца не само што се Христу придружују у радости живота, у пјесми, у духовној безазлености, топлини него су увијек д‌јеца она која заједно са њим страдају. Није ли записано да је четрнаест хиљада младенаца пострадало за њега већ у времену првога његовог гоњења, када је одведен од Пресвете Д‌јеве и заручника Јосифа у Египат. И тако редом, не можемо набројати сву ту д‌јецу која су пострадала за њега и која су остала вјерна њему препознавши га као свога Бога и као свога Господа. 

    Такви су били Севастијски мученици, такви су били Ефески мученици. Ако је неко био од вас у граду Ефесу, граду који је град Апостола народа Павла, који је гард вољеног ученика Христовог оног чудесног д‌јетета какав је био свети Јован Богослов, онда је имао прилике не само да види остатке великога храма који је био посвећен светом Јовану Богослову и од кога су сад остали темељи, него је имао прилике да види у непосредној близини мјесто гд‌је су страдали Ефески мученици.

     Иако у Ефесу данас скоро да нема Хришћана него само муслимани, то је мјесто остало до дана данашњега обиљежено њиховим присуством и оним знамењима и светињама које су се ту на том мјесту њиховог страдалништва кроз вјекове градиле. И данас чак и муслимани нијесу заборавили то мјесто него се види по зградама по остацима храмова и данас како везују црвене и бијеле крпице муслиманке мајке и моле се Богу за своју д‌јецу, тражећи иако нијесу Хришћанке Православне, тражећи од Бога милост и благослов, и то управо од те д‌јеце која су у своје вријеме за Христа пострадала.

    Из нашег народа најљепше дијете које смо имали у нашој историји то је наш просветитељ и Архиепископ Сава. Као дијете је био Богом озарен и обасјан Божанском мудрошћу. Одазвао се Божанском зову и кренуо за Господом у Свету Гору да би ту сазрио духовно и преобразио се и да би онда кроз Свету Гору вративши се у своју отађжбину постао просветитељ и учитељ. Вјековни расадник рађања и препорођења д‌јеце и нових покољења.

    Међу том д‌јецом која су распета, жртввана за Христа и за љубав Христову,  налазе се несумњиво четрдесет Мученика Момишићких у чијем храму смо ми данас служили службу Божију. Нажалост, мало је историјских података о тим Момишићким мученицима и страдалницима и о двојици њихових учитеља, али најјаче свједочанство о њиховом постојању, о њиховој жртви, о њихвом Христољубљу јесте управо овај храм који се увијек изнова обнавља; и јесу земни њихови остаци које ни вријеме, ни заборав, ни људско незнање, ни људска злоба нијесу могли да избришу.

    Као што знате, послије обнове храма Светога Ђорђа када су пронађене њихове мошти у Олтару, оне су измјештене у сами храм и ако Бог да, ми ћемо их поставити у Ћивот, као што је то уобичајено, да буду још некако блискији, нама и присутнији, да можемо да их цјеливамо својом љубављу.

    Четрдест ђака и двојица учитеља и то свето мјесто које је свето знамење и несумњиво једно од најзначајнијих знамнеја и мјеста у овоме граду, најзаборављенијих али најзначајнијих.

    Овај град је кроз вјекове доживљавао велике катастрофе, велика рушења још од времена древне Диоклије па до бомбардовања 1944-е године, а и касније је страдао, тако да је један од ријетких градова који, иако је имао дугу историју свог постојања, остао без старина у себи. У њему има веома мало тих старих знамења и са искључењем древне цркве Светог Ђорђа и још понеког знамења. Али међу свим тим знамењима која су очувана и која дају лик и образ и смисао овоме граду је управо ново свето мјесто, ово свето знамење. Мјесто стардања ових Момишићких Мученика ове дивне д‌јеце и није онда случајно што наша д‌јеца, савремена д‌јеца овог престоног града, што се сабирају око те Христолике, за Христа постардале д‌јеце. И што су узела за повод овај празник четрдесет Младенаца да обиљежавају и организују ову Духовну академију у част тако и ових младенаца Момишићких.

    И то је показатељ да тамо гд‌је је просута мученикчка крв, да увијек изнова ничу ноце младице. Као што је то у древна времена говорио велики Хришћански писац Тертулијан, тврдећи са разлогом да је крв мученика сјеме за нове Хришћане.

    У том духу ја видим вечерас ову нашу свечаност која су наша д‌јеца припремила: из мученичке крви Момишићких Мученика и Севстијских, ево, вечерас нико је ово знамење и ова свечаност које је нама радост, а која је Богу мила и приступачна и зато јој се радујемо Желећи свој д‌јеци да се и она заиста уброје међу ову д‌јецу која су мила Христу и за коју важе исте оне ријечи које су важиле за д‌јецу кроз вјекове: „пустите д‌јецу да долазе к мени јер је таквих царство небеско“.

Амин, Боже дај!

Бесједа Митрополита Амфилохија

Младенци – Духовна академија

Подгорица 22. Март 2005.