Бесједа Митрополита Амфилохија на Младенце, Црква св. Ђорђа и св. 42 новомученика, Момишићи 1996

1. На земљи понижени и згажени, Али у царству Божијем прослављени

2. Једно је мјера људска, А друго је Божија мјера

  У име Оца и Сина и Светога Духа.

        Данас, драга браћо и сестре, прослављамо светих четрдесет мученика, младенаца који су вјерни били Христу Богу до своје смрти и који су своју вјерност Христу посвједочили својом мученичком крвљу. Који су љубили Бога свим срцем својим и свом душом својом и ближње своје као сами себе и који су испунили ону најсавршенију заповијест Христову. Не само заповијест о љубави према Богу и према ближњем него и заповијест коју је и сам Христос потврдио Својим Распећем и оставио међу онима који су најсавршенији, међу људима да они кад могу и кад добију дар од Бога, испуне заповијест која гласи: „Од те љубави веће нема, него да неко живот свој положи и жртвује за ближње своје.“ (Јн. 15,13). Ту заповијест је Сам Христос испунио – ту заповијест су испунили и светих четрдесет мученика. Они су се трудило да живе по закону Божијем, да буду вијерни заповијестима Божијим, да испуне Божији закон, него су и најсавршенији закон испунили, јер су жртвовали себе за Христа Бога и за ближње своје и своју мученичку крв помијешали са крвљу Голготског Мученика. И тако били и остали свети и дивни свједоци најузвишеније вјерности Богу која се може овд‌је на земљи јавити.

     Ми се и данас сјећамо, и њима сличним четрдесет ђака новомученика и двојице свештеника, чија имена не знамо, али чија имена је Бог записао у своју књигу живота. Они су овд‌је, у тегобна, безбожна, слична нашим, агарјанска времена, на овом мјесту гд‌је је ова древна светиња била, такође били заклани као јагањци за Христа Бога нашега. Два свештеника, двије слуге живота и вјечнога Бога и њихових четрдесет ђака, чија имена, као и имена двојице свештеника само Бог зна. Овд‌је, на овом мјесту, мученички су пострадали, јер се нису хтјели, као ни оних првих четрдесет мученика, одрећи Христа Бога и вјерности Њему, као што је то кроз вјекове тражено од вјерних слугу Христових. Само да се одрекну вјере Христове – и све ће им се дати и угодити! Такве понуде су биле и пред древним мученицима. Тако су нудили христоборци и великомученика Георгија и великомученика Димитрија и многе друге свете мученике. Тако су нудили и ових четрдесет ђака мученика и двојицу свештеника – само да се одрекну Христа и да приме турску вјеру, и све ће им се угодити и дати, и стећи ће углед, власт и богатство. Међутим, они су знали да је земаљско за малена царство, па су радије себе жртвовали за Христа Бога, него да жртвују своју душу и свој образ за лажну вјеру и за лажно ипролазно богатство. Такав је био и новомученик Станко Острошки. Такви су били и многи мученици нашег времена Јадовински, Глински, Јасеновачки, Прибиловачки… Такав је био и Птера, митрополит Сарајевски. Такав је био и Платон, митрополит Бањалучки, Сава, митрополит Горњо-карловачки и Горазд, епископ Чешки. Такав је био и митрополит Црногорско – приморски, Јоаникије Липовац. Такав је био и Петар Ускоковић, протојереј Цетињско. Такав је био  и Јован Теодоровић-свештеник из Никшића. Такав је био и Ново Делић, такав је био и јеромонах Варнава… Само неке од њих да поменемо, који су у току Другог свјетског рата као и ових четрдесет ђака остали вјерни Христу Богу и сами себе и живот свој принијели Христу на дар. Жртвовали се, крв своју пролили, овд‌је на земљи понижени и згажени, али пред Богом и у Царству Божијем прослављени. А дошло је вријеме да и њих овд‌је на земљи људи прославе и да их поново, као и древне мученике узму себи за примјер. Народ који нема таквих људи, вјерних Богу, није достојан ни себе, ни Бога. Једино што ми Богу можемо принијети на дар и чиме се пред Богом можемо похвалити – то су те свете душе, ти свети мучениц, ових четрдесет ђака из прошлих времена и двојице свештеника, оних четрдесет мученика древних малденаца и новомученици као што је Станко, као што је митрополит Јоаникије, исповједници, као што је митрополит Арсеније блаженог спомена и епископи које смо поменули и многи други, који су широм прослављених земаља у наше вријеме, попут древних мученика себе жртвовали за вјеру хришћанску. А и данас, у наше вријеме, у Босни и Херцеговини, у српским крајинама, много је оних, који су невини поклани, поругани од обезбоженог савременог свијета, али већ записани у књигу вјечног живота и пре Богом прослављени.

     Доћи ће вријеме када ће се људи сјетити и тих светих жртава, који су се жртвовали, не да отимају туђе, него да бране своје гробове и своје светиње. Који су се жртвовали за праву вјеру, за праве светиње, за свете гробове својих предака, бранећи их попут великомученика косовског, Лазара.

     Нека је хвала Господу што је наш народ удостојио како у она древна времена тако и уова савремена, да и ми можемо да Му принесемо на дар такве дивне плодове, да и ми имамо чиме да се похвалимо.  

     Немамо се чиме похвалити, сем својим гријесима и својим светим мученицима, који су наши заштитници пред престолом живог и вјечног Бога, унијељени мученичком крвљу, који попут двадесет и четири презвитера из Откровења Јовановог клече пре Јагњетом Божијим и траже освету. Ону освету, коју је Бог узео у своје руке, а није је предао људима овд‌је на земљи. Ови дани су и дани светог поста, припреме за свето васкрсење. Дани поста и молитве, дани тјелесног и духовног уздржања. То су дани покајања, које је радовање, најдивнији дар којим је Бог обдарио људе. Треба нам покајања као хлеба! Има много тога за шта треба да се кајемо и као појединци и као народ.

     Никада, можда, у својој историји наш народ се није био тако масовно отуђио од Бога, од вјере, нити погазио своје светиње, презреосвете олтаре, а тиме и своју душу, колико је у наше вријеме. Зато се треба кајати да и ноћ за своје гријехе и никога не осудити, него једино свој гријех имати непрекидно пред собом. То важи за нас, епископе, за браћу свештенике и за вас, вјерни народ Божији. Она ријеч, коју непрекидно понављамо ових дана у богослужењима, ријеч светог богоносца Јефрема Сирјанина, каже: Да, Господе, Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем брата својега, јер си благословен у вијекове вијекова. Амин. То је најсветија ријеч, коју непрекидно треба ослушкивати и према њој се управљати и понашати.

    Ништа горе нема, него кад осуђујемо ближње своје. Кад видимо трн у оку брата свога, а не видимо брвно у очима својим. А Бог нам је рекао да не судимо, да нам не буде суђено. И додао је Господ другу ријеч: Оним судом којим судите другима – биће вама суђено. Кад другом судим, ја самом себи пресуду доносим. То је закон духовни, вјечни закон, Божији закон и ако тај закон не схватимо и не прихватимо, онда тешко можемо изаћи из своје огреховљености и тешко можемо подићи очи своје према небу и вид‌јети Лица Божијег.

    Да, Господе, Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем брата свога – те ријечи би требало сваки од нас, прво ја, па онда сви колико нас има, да непрекидно понављамо. Сваког јутра када устанемо поред Оченаша и увече, кад легнемо и сабирамо дан свој и д‌јела свога дана и све што смо радили и што смо мислили и што смо пожељели, треба да поновимо те ријечи: Да, Господе, Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих, а да не осуђуем брата свога, јер си Ти благословен у вијекове вијекова, амин.

    Они људи, који су стварно били свјесни само себе, никада нијесу дозволили да преко њихових усана пређе осуда против ближњег свога, нити су имали времена да се баве гријеховима других људи око себе, имали су много посла бавећи се сами собом и оним што се у њима збива. Знали су да други служи свом господару и нијесмо ми призвани да њему судимо. Ми смо призвани једино да сами себи судимо, да би себе оправдали пред Судом вјечним, Божијим. Један древни пустињак, који је био на самрти, а око њега осталимонаси, три дана и три ноћи био је као ван себе. Није ни ријечи проговарао. Дивили су се монаси и чудили шта се то са њим догађа. Када је дошао себи, упитали су га: „Је ли, брате, шта је то са тобом? Гд‌је си то био ова три дана и три ноћи?“ Он каже: „Браћо моја, био сам пред Страшним Судом Божијим.“ „Па“, кажу они, „брате, зар се и ти бојиш Страшног Суда Божијег? Цијели живот, од свог д‌јетињства, ти си посветио Богу! И младост своју, и имање своје си подијелио сиромашнима, и побјегао си од свијета у пустињу од д‌јетињства и ништа друго ниси радио, него си у посту и покајању провео свој живот и тако дочекао своју дубоку старост. Зар се и ти бојиш Господа?! Зар нијесу Господу угодио?! Зар нијеси самог себе очистио од гријехова својих?“ А он ће им рећи: “ Да, браћо моја драга, трудио сам се у току живота колико сам могао да Господу угодим и Његов закон испуним. Међутим, једно је мјера Божија, а друго је људска мјера! Откуд ја знам да ли сам Богу угодио и Његовом Страшном и великом Суду? Зато, немојте ми сметати – још мало времена ми је Бог оставио – да то вријеме искористим, да се покајем и да измјерим и оправдам све пред Богом у покајању д‌јела своја.“ И, кажу за њега, поново се врати ћутању. И вид‌јели су послије неког времена како се уздигао дух његов према небесима и анђеле, који су примили његову освештану и очишћену душу.

Такву су били прави, Божији људи! Никада сбе нијесу похвалили. Једино што су о себи говорили – то је покуда себе самих. Никада похвала о самима себи није изашла из њихових уста! Никада покуда и осуда других није затровала њихове усне – управо обратно од онога што се свима нама догађа : себе хвалимо, било изнутра или ријечима, тражимо да нас људи хвале и да нам подижу споменике, а непрекидно осуђујемо ближње око себе.

    Ако би само ту заповијест Јеванђеља о неосуђивању испунили, вјерујте ми, промијенила би се и наша душа, и наша породица, и овај град и овај свијет. Нажалост, ту смо најслабији, ту сви под‌једнако падамо. Зато се Богу помолимо, да нам Бог опрости кад год смо неког осудили, било помишљу, у срцу, било ријечима или својим д‌јелом. Помолимо се Господу и да нас утврди да се убудуће трудимо да ту заповијест Божију испуњавамо и ако нам се догоди да неког осудимо – да се вратимо, да се покајемо и пре Богом и пред Црквом Божијом, пред свештеником: Опрости, Господе! Опрости, Оче, сагријеших небу и Теби! Осудих брата свога, сестру своју, а не гледам шта се мени догађа, каква је моја душа и какве су моје ријечи и моја д‌јела. 

    Ако тако будемо радили, онда ће заиста Господ да дође у нас и да се усели у нас. Тада ће Његов небески, Свети Дух да нас очисти и да нас обасја. Будимо спремни да непрекидно праштамо ближњима својим. Не да им судимо, него као што је Он, Који је био безгрешан – и када је био разапет, говорио: Боже, опрости им, јер не знају шта чине! Колико тек ми треба тако да радимо! Једино тако ћемо и ми осјетити према Богу ону свету љубав, коју су имали свети мученици. Једино тако ћемо осјетити, доживјети и у д‌јело спровести и ону свету љубав, коју су имали ти свети Божији људи према ближњима својим, жртвујући се за њих и на крају су ту љубав према Богу и ближњима посвједочили својом мученичком крвљу.

    Светим мученицима, Младенцима, помолимо се. Помолимо се и светој четрдесеторици ђака и двојици свештеника, новомученика, да нас утврде у вјерности Христу Богу, да нас утврде у закону Божијем, у извршавању заповијести Божијих… Да нас утврде у сваком добру и свакој врлини, да би се и кроз нас Бог прославио и посвједочио, као што се прославио кроз њих и као што је диван Бог у свима светима. Да тако буде диван у нама, који смо на светост и на савршенство небеско призвани.

     Господу нашем дивном, предивном у својим светим мученицима, у четрдесет ђака Момишићких и двојици свештеномученика нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

(Бесједа Митрополита Амфилохија на Младенце, Црква св. Ђорђа и св. 42 новомученика, Момишићи 1996)