Мученичка крв нема цијену овдје, на земљи
Тамо гдје у земљу падне пшенично зрно – тамо ниче пшенични клас који доноси богати плод за храну и насладу нашу.
Тамо, гдје падне кап мученичке крви – тамо силази сам Бог и тамо ниче из мученичке крви вјера, чиста душа и свети храм. Тако је било од памтивијека, тако је и данас, тако ће бити до краја свијета и вијека.
Од искони, од првих времена, сви хришћански храмови су или подизани и грађени на мјесту гдје су мученици пострадали, или су опет подизани на другим мјестима. Али су и на тим мјестима, било гдје да су подизани храмови, доношене мошти мученика да буду уграђене у Часне трпезе, у свете престоле, да би и на тим мјестима била присутна мученичка кап крв Светих мученика и кроз њу, и преко ње, био присутан сам Христос првомученик, распет на крсту, који је крв своју пролио за живот свијета.
Ево, драга браћо и сестре, и ми смо се данас овдје сабрали, око храма Светог великомученика Георгија и око његовог светог имена. Тај дивни младић је пролио крв своју за Христа Бога. Његовим мучитељима се не зна ни трага ни спомена, а знате да су у његово вријеме они били моћ, сила и власт. Они су били ти који су имали част. Они су били ти које су људи хвалили, прослављали, споменике им дизали, којима су се људи клањали. А свети великомученик Георгије, непознати младић – познат можда у свом крају – био је попљуван, понижен, погажен, облаћен, разапет, убијен мученичка је била просута, само зато што је био вјеран Христу Богу. И мислили су мучитељи, великаши његовог времена, да су тиме избрисали његов спомен из историје, а догодило се обратно – избрисали су себе и свој спомен из историје или им „трагови смрде нечовјештвом“, као и свим другим тиранима кроз историју, злочинцима и безбожницима. А спомен тог младића, великомученика Георгија је, ево видите, и дан-данас жив. Живљи него икада! Јер, да није био жив спомен великомученика Георгија, да његова крв мученичка није била тако моћна, не би се Поповићи и остали сродници и братственици овога мјеста сјетили да обнове овај његов храм, него би овај камен разнијели и правили себи штале или своје домове. Међутим, то је немогуће, као што рекох, тамо гдје је спомен мученика, гдје је крв мученика, то мјесто не може бити избрисано, не може бити уништено. Увијек изнова ће се наћи неко ко ће тај храм, то мјесто, обновити и очистити, осветити, да би опет пропјевао славом Божијом.
Сабрао нас спомен светог великомученика Георгија и освећење његовог храма у Лиди и освећење овог храма његовог, овдје у Момишићима, у Подгорици.
Али, нас је сазвао и сабрао спомен Светих четрдесет мученика ђака и двојице свештеника, који су овдје, по светом предању, попут великомученика Георгија, били заклани за вјеру праву, за истину. Нијесу хтјели да се одрекну Христа Бога, нијесу хтјели да продају вјеру своју „за вечеру“, као што су многи њихови савременици то и радили и као што многи наши савременици то раде, нажалост, и данас, него су тих четрдесет ђака били заклани. Ево, ту смо сабрали оно што нам је Бог показао од њихових костију и костију двојице свештеномученика и овдје подигли ову плочу да буде спомен и на сјећање будућим покољењима.
Спомен тих четрдесет ђака и двојице свештеника остаће неизбрисив, прије свега из Божије књиге живота, из Божијег памћења, оног јединог које је сигурно памћење, али и из обог нашег несигурног, људског памћења, макар толико сигурног да не може заборавити мученичку крв четрдесет ђака и двојице свештеномученика, свештеника.
Давно је ово мјесто, благословено мјесто… Од данас је још трипут више благословено, пошто смо га својим молитвама и силом Духа Светога, светим миром освештали, и пошто смо овдје, на овом мјесту, поново пренијели бескрвну жртву и призвали Духа Светога да сиђе на нас и на наш принос: наш хлеб, наше вино. Да претвори хлеб наш и вино у Тијело Своје и Крв Своју, на наше освећење, просвећење и живот вјечни.
Свето је ово мјесто и зтога шсе,ево, данас овдје крстило десетина наше браће и сестара, и то је велики дан за њих, највећи дан у њиховом животу. Већи је за њих овај данашњи дан од дана када су се родили. Јер, за оно рођење, прво рођење, нико их није питао – хоће ли се родити и хоће ли ући у овај свијет. Међутим, ово рођење је рођење, не за смрт него за живот вјечни. Рођење, не просто водом и од крви, него рођење Духом Светим и водом. Ово рођење је рођење за живот вјечни и нека им је благословено и оно и свети печат који су примили на своје удове и органе и тиме постали запечаћени печатом по коме ће Бог препознати да су Његови на Страшном суду. Наравно, не само по примању печата него и по вјерном животу и њиховом Христу Богу.
Јер, Господ је рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у Име Оца и Сина и Светога Духа (Mm. 28,19) и додао, учећи их да држе, испуњавају све оно што сам им ја заповједио (Mm. 28,20). Није довољно да се крсти човјеек ако не испуњава заповјест Божију. Неће ући у Царство небеско сваки који ми говори: Господе, Господе него онај који твори вољу Оца мога који је на небесима (Mm. 7:21). Много је нас који говоримо, али је мало нас који творимо. Они који се данас крштавају – треба да вјерују и да се крсте, али и да творе закон и заповјести Божије. На то их призива ово свето мејсто. На то их призива света тајна крштења. На то их призива мученичка крв великомученика Георгија и четрдесет ђака мученика и двојице свештеномученика, слуга Христа Бога нашега.
Ово свето обновљење и сјећање на мученичку крв мученика Георгија, мученика ђака и свештеномученика, нека би било и на наше обновљење и подстицај нама да се вратимо свему оном што је свето и честито.
Никада човјек није довољно савршен, али би требало да се свакога дана усавршава и да се поправља.
Нема гријеха од кога се човјек не може ослободити, само ако хоће, зато нам је и обновљење овога храма подстицај на наше духовно обнављање и обнављање овога града и душе нашега народа. Обнављање оним духом Божијим, светим Божијим духом и светом вјером православном, која је овдје посвједочена мученичком крвљу. Та мученичка крв не може се продавати, не може се издавати. Та мученичка крв нема цијене овдје на земљи, као што ни вјера нема цијене – она је и највећа вриједност оних који се истински вјере држе. Није само инетерс оно, на чему почива људски живот. Нема срамније науке од науке да се утемељује живот једног човјека, једне породице, једнога града, једнога народа на интересу. То значи утемељити живот људског друштва на вучјем самољубљу, на крвожедности, на богомржњи и братомржњи. Ето шта значи утемељити живот једног народа, живот народа земаљских на интересу. Има данас и малих и великих, који мисле да је интерес изнад свега. За такву памет, односно беспамет не треба нам много мудрости.
Само онај, који је спреман да жртвује живот свој за ближње своје може бити прави човјек и то је основна и права наука за праве људе и праве народе. Живот народа се само на тој и таквој жртви може истински засновати, утемељити. Кад један народ изгуби то осјећање спремности да се жртвује за ближње своје, за светињу, за оточаство, он тада губи разлог свога постојања овдје на земљи.
Не дај, Боже, да такав постане наш народ! Не дај Боже да нам такве буду вође! Не дај Боже да нам такви буду свештеници! Не дај Боже да нам такви буду вјерници! Не дај Боже да се такви људи намноже на овој земљи – онда ће доћи смак свијета, тада више неће имати смисла ова земља и живот овдје, на овој земљи.
Поклонимо се зато Имену живога Бога, цјеливајмо мученичке ране великомученика Георгија, цјеливајмо мученички спомен и ране четрдесет ђака мученика и двојице свештеномученика и свих оних који су живот свој жртвовали за ближње своје и тиме пројавили своје истинско, људско достојанство.
Онима, који су се, пак, потрудили да обнове овај свети храм нека Бог подари сваки напредак и свако изобиље, на првом мјесту нашем честитом Драгу Поповићу и братству Поповића и свима другима, који су на било који начин допринијели да се обнови ова светиња.
Морах да поменем и Љуба Иванишевића, који је водио назор и бригу над овим храмом као да је његов дом, а и јесте његов дом, јер храм припада свима нама и он је дом свију нас. Љубо Иванишевић се с таквом љубављу принио овдје, око овога светога храма, тако да је храм обновљен у свом првобитном виду и љепши је него што је био раније.
Нека Бог награди све оне којин су се потрудили да га обнове, а још више нека награди оне који се буду трудили да се сабирају у њему. Јер никакве вајде нема да га обнављамо, да га градимо, ако се у њему не сабирамо, ако се у њему Богу не молимо, ако се у њему не учимо страхом Божијем и мудрости Божијој, ако на њему не пијемо воде живота, ако се у њему не причешћујемо тијела и крви Христове, ако се у њему не вјенчавамо, ако се кроз њега не опојавамо за онај живот вјечни.
Не требају Богу камени храмови, Њему је и васиона мала, а камоли храмови људски. Требају нама! За нас их градимо – не да их само гледамо и да се дивимо дјелима руку својих, него да душу нашу претварамо кроз њих и преко њих у храмове славе Божије.
Амин нека би Бог дао да сви ми, колико нас има, прерастемо у храмове, у мјеста обиталишта Духа Светога. У мјеста обиталишта светиње Божије, у мјеста обиталишта сваке доброте, мудрости, истинољубља, богољубља и братољубља.
Свим данашњим свечарима нека је благословена слава, обновитељима мир и радост од Бога, а свима вама благослов Оца и Сина и Духа Светога у вијекове, вијекова!
Амин.
Бесједа Митрополита Амфилохија
Освећење цркве светог Ђорђа и
42 новомученика момишићких
Подгорица 16.11.1995.