КАЗИВАЊА МЈЕШТАНА
Рођен сам 1936. год. у непосредној близини цркве у горњем крају Момишића, гдје су рођена и моја браћа, родитељи и неки моји преци.
Од моје покојне мајке Милеве, рођене Поповић, слушао сам доста прича о овој цркви које су ми биле интересантне као дјечаку. Причала ми је како је ова црква на Малом брду била у стара времена велика светиња, да су у њој спаљена 40 ђака са поповима, углавном од братства Поповића из Момишића и зато су је звали 40 мученика. У вријеме када су Турци спалили цркву, спалили су читаво село Момишиће. Нажалост, за ове догађаје не постоје писани докази који би дали праву слику тога времена. Једини свједоци су остаци темеља којих више нема, а који су били све до отприлике, 1965. год. Ја памтим, као и сви моји савременици који су још живи, да су у непосредној близини од црквеног олтара, сјевероисточно, отприлике на удаљености од 20-ак метара биле двије велике, веома старе маслине, које су сваке године добро рађале. Даље од маслина у истом правцу на удаљености од 30 метара налазиле су се старе зидине: у једном реду 3 мања зида и у другом један повећи. Овај велики био је дужине око 15-20 метара, ширине око 4 метра и висине око 3,5-4 метра. Ширина зида била је око 60-70цм. Сви зидови зидани су од камена клесаног у кречном малтеру. Ове зидине смо звали кућишта Стевана Раичковића, који иначе овдје никада није имао кућу нити је живео икад у Момишићима већ у Подгорици. Стари Момишићани су говорили за ова кућишта и зидине, да је ту некада у старо вријеме била највјероватније школа и конаци и да је овај локалитет припадао комплетно цркви на Малом брду, што је највјероватније и истина.
Један зид највећег кућишта по дужини са сјеверне стране се граничио са двориштем наше куће, а коју је зидао мој покојни отац пошто се оженио. Сјећам се добро његове приче, када је вадио темеље у старим зидовима, налазио је нагорелу, угљенисану пшеницу, тако да су радознали старомомишићани долазили да се сами увјере. Ово је доказ да је читаво село било спаљено од Турака. Такође ми је причао како су последњи Турци отишли из Момишића у Подгорицу гдје и данас живе њихови потомци. Последње двије турске куће, Харовићи и Омеровићи, живјели су у непосредној близини цркве, југозападно, на удаљености од цркве од око 80 метара. Једна улица се звала Харовића а друга Омерова улица у Момишићима и она је дијелила горњи и доњи крај Момишића. Постоји и Харовића вода на Морачи – данашња момишићка плажа. Ово је знао сваки Момишанин. Истинита прича је како су двије лијепе дјевојке из ових муслиманских кућа Харовића и Омеровића побјегле и удале се за два наша момка без воље родитеља. Једна је преко Малог брда за Ивановића а то је ујчевина моје покојне мајке, а друга за Радовића у доњи крај у Момишићима. Турци ово нијесу могли поднијети, продали су све и отишли у Подгорицу.
Постоји и казивање мог покојног стрица, Велише Ђекића, који ми је причао како је неки стари предак отишао у Цариград, и са собом понио запис о догађајима страдања села Момишића и цркве на Малом брду у стара времена. Овај запис је, како се причало, био написан на кожи од зеца. Вјероватно у то доба није било папира или нијесу могли доћи до њега. И како рече мој покојни стриц, овај наш предак није се никад ни јавио нити се кад врато.
За вријеме Краљевине Југославије братство Поповића, Стијовића и Шестића, који су иначе били од истог претка, донијели су одлуку да зидају цркву на темељима старе цркве у знак сјећања на њихове пострадале претке. Како су отпочели радови на зидању цркве, причала ми је покојна мајка, да је она као дјевојка са осталим дјевојакама и женама братства Поповића доносила воду са Мораче, која је служила за потребе зидања и за пиће.Вода се носила у кацама на глави и у бурилима на упрт на леђима, све до завршетка зидања и стављања тигле на кров цркве. Црква је била покривена тиглом каналицом, постављен је на звонику метални крст, на пет прозора постављене су челичне шипке које се и данас налазе на прозорима ове цркве. Даље радове прекинуо је Други свјетски рат који је народ о великом јаду забавио. Окупатор цркву није нити рушио нити је палио, само је користио као склониште за радио-станице и везе. Не могу а да не испричам један мој доживљај који се одиграо баш у овој цркви. По доласки Њемаца 1943. године у Подгорицу, једна оклопна јединица била је лоцирана на 100 метара јужно од цркве. Њемци у ушли у цркву, добро је прегледали, и одлучили да у њој поставе радио-станице за везу јединице. У Цркви су у један дио прозора од улаза у цркву поставили патос од дасака, радни сто, двије столице и чивилук за вјешање робе. На столу је била радио-станица и телефонска централа а на звонику двије антене. Од тада је био строго забрањен приступ дјеци и свим цивилима у близини цркве. Црква је била нама дјеци мјесто гдје смо се радо окупљали, склањали од јаког сунца, кише и невремена. Једног сунчаног дана, један старији дјечак Шкулетић, који је тад имао 10 година и ја са својих 7 година, одлучили смо да украдемо официру из цркве пиштољ да пуцамо. Он ме је наговорио и ја сам извршио задатак успјешно, не знајући шта ће се после тога десити. Након повратка официра који је накратко изашао из цкрве, видјевши да му на столу нема пиштоља, направио је узбуну. Ја сам пиштољ сакрио под једну греду у конобу стрица у близини цркве. Након краћег времена истог дана, отац овога дјечака Лазар Шкулетић је приморао сина да призна и овај је рекао да сам ја то учинио. Лазар је говорио њемачки за нашу срећу. Дошао је са три Њемца, од којих је један био онај што сам му украо пиштољ, са пушкама у рукама. Одмах су почели да ме испитују. Ја сам се бранио да нијесам, онда ми је Лазар рекао да ће нас све побити и послати у логоре. Ја сам се тада уплашио и признао. Питао ме Лазар јесам ли још шта дирао са стола и што нам је требао пиштољ. Ја сам одговорио да смо хтјели да пуцамо. Потом са пошао са официром коме је припадао пиштољ и он ме је сачекао испред конобе док му нисам врати пиштољ. Затим ме је ошамарио 3 до 4 пута по лицу и глави и ја сам пао на земљу и почео да плачем, а он је отишао са оном двојицом и запријетио најстроже. Од тада се нијесам усудио тамо ни погледати а камоли прићи у близини цркве све док Њемци нису отишли.
Момишићи, 3. априла 2008.
Бранко Војина Ђекић
Горњи крај – Момишићи