Историјска документа и фотографије
У државном архиву на Цетињу се данас чува документ од 10.маја 1830. године, који су потписали значајни Подгоричани и Љешкопољци а који сведочи о грбу који припада братству Поповић.
Арма благородне фамилије Поповић
Свејдочимо ми доље потписани да овај грб заиста принадлежи Благородној фамилији Поповића од ове наше земље. И ова фамиља Поповић преисходи од старе благородне фамилије Новаковић из Жабљака која у много случајни, у вријеме Иван бега, отличила се, а пошто Иван бег изгуби своје влађеније, ова фамилија много пострада од Турака и принуђена би побјећи из Жабљака и насели се по Љешанској Нахији и Под-Гори у Љешкопоље и Подгорицу. И ова фамилија Поповића тако се прозвала за то, што од једног кољена фамилије Новаковића по насљедству давних времена до данашњег дана, поповство се вазда сахранивали и поповство ове фамилије вазда је управљало народом зетске и подгоричкијема хришћанима. И по причињи великога влијанија што су вазда Поповићи имали на народ, као што и данас имају, ова фамилија вазда је страдала од предсједовања Турака који су вазда радили разурити и сасвим истријебити. Фамилија Василија сина Илије Поповића, оца Стевана Поповића, коме дајемо ово Свидјетељство, уговора с Црногорцима, како би Зећане, Подгоричане и Љешкопољце ослободили од турског јарма и при црногорској власти присвојили. Но дознавши Турци те тајне уговоре већ бијеху договорили крајњо ископање све фамилије Василија Поповића живећег тада овдје у Подгорицу, али по великој божијој милости ова фамилија би сачувана по пријатељству једног Турчина који јави реченом Поповићу што се против њега ради и који му оде на руку да тајно побјегне у Црну Гору, и он тако учини и нстани се на Ријеку Црнојевића, гдје га Црногорци с радошћу прихватише и сина му Стевана примише на службу отачества. И ми њему дајемо во свидјетељство ради увјерењи је истина, да га он може свуда показати и с њом се ползовати ђе му год буде од потребе. Потврђујући му све горе речено с нашијем својеручнијем потписима и с приложенијим почетка саборна подгоричка црква Светога Георгија Великомученика.
Дано у Подгорицу, 10.маја 1830. године
Јаков, син попа Крста Лаиновића,м
Вуле, син Пера Чубранова Петровић
Ђорђије, син Божа Ђука,
Матеј, син АЏа попа СаларЏића,
Поп Алекса Радичевић,
Јово, попа Зарије Лисичића,
Љешкопољци:
Митар Шћепанов Раичковић,
Митро Перков Бољевић,
Живо Савељин Маркуш,
Томо Николин Мугоша,
Илија Лалић Мараш,
Иван Нешков Кликовац,
Кнез Стево Велов Кнежевић
Грб братства је насликан на почетку овог документа. У књизи „Историја српског грба“ А.Соловјева, на крају књиге гдје су наведени сви грбови српске властеле, пронађен је идентичан грб као са свидјетељства испод кога је писало – Новаковић. Дакле на основу овог документа, може се сматрати да је тачно предање које каже да овај грб заиста припада братству Новаковић-Поповић. Такође је овај грб нађен и у Улцињу, на гробу једног од братственика Поповића који су тамо живјели. Овај документ је значајан јер говори о историји старе Подгорице, која је недовољно заступлејна у чланцима и расправама. О овом свидјетељству писао је и Светозар Пеличић у књизи „Сага о Подгорици“, позивајући се на Андрију Јовићевића.
Иако је по предању митрополит Вавила био од овог братства, најпознатија личност је свакако поп Бошко Поповић, који је по предању очуваном у старој Подгорици, помагао владики Данилу Петровићу када су га Турци на превару ухватили у Зети и ставили на муке. Негдје почетком 18. вијека око 1707. године, владика Данило је дошао у Зету у село Српска да би освештао тамошњу цркву. Претходно је добио дозволу и обећање да може слободно доћи и да му се ништа неће десити. Ипак, по завршетку освећења, владика Данило је ухваћен од стране Турака и одведен у Подгорицу гдје је мучен тако што је објешен конопцем конопцем испод пазуха како не би умро, а опет да би му муке биле веће. Предање каже да је поп Бошко тајно улазио код владике и помагао му на начин што га је придржавао на леђима, док се владика не окријепи. Касније је народ Подгорице и Зете сакупио паре за откуп, а владика је убрзо био слободан. Сматра се да је овај догађај који је дијелом описан и у „Горском вијенцу“, претходио ономе што ће у народу бити познато као „истрага потурица“. Много година касније, тачније 1892. године, књаз Никола Петровић је потомцима Бошка Поповића дао повељу којом се Поповићи ослобађају плаћања пореза. То је била ријетка повеља таквог типа у то вријеме, можда и једина. Рађена је на пергаменту и на њој стоји:
Ми Никола I,
По божијој милости
Књаз и господар Црне Горе
Нашим благовољењем дајемо потомству попа Бошка Поповића из Љешкопоља, за његову услугу коју је учинио Витешкому Господару Црне-Горе.
Митрополиту Данилу Петровићу кад му је помогао избавити живот у Његовом тешком положају у Зети године 1702. за то да је његово потомство слободно од државног данка на покретно и непокретно њихово имање.све док промисао Свемогућега Творца уздржи Моју породицу Господаром Зете.
Дано на Цетињу 26.фебруара 1892.год.
Никола I