ЖИВОТОПИС СВЕТИХ МОМИШИЋКИХ НОВОМУЧЕНИКА, ДВОЈИЦЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА УЧИТЕЉА И ЧЕТРДЕСЕТ ЂАКА У ИМЕ ХРИСТОВО ПОСТРАДАВШИ ОД РУКЕ БЕЗБОЖНИХ АГАРЈАНА 1688. ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ

   Од самог настанка Свете Цркве у апостолско доба па све до данас, најљепши свештени украс међу угодницима Христовим јесу свети мученици који су посвједочили истину положивши сопствене животе, проливши своју невину крв. Скоро да нема мјеста на Земљи које није натопљено крвљу страдалника Христових из којих су ницали нови хришћани, о чему нам свједочи и велики ранохришћански учитељ Цркве Тертулијан, рекавши да је крв мученичка ништа друго до семе нових равнитеља у вјери.

   Попут многих мјеста древне Европе вјерује се да је и Дукља просветљена истином Светога Еванђеља још у апостолском периоду, мисионарским д‌јеловањем Светога Павла и његових ученика. О томе нема писаних свједочанстава, али живо предање поткрепљују многобројни налази из периода раног хришћанства каснијег периода (ИВ вијек), који несумњиво свједоче да је у вријеме њиховог настанка хришћанска вјера већ била чврсто укоријењена на тим просторима.

   Христијанизовањем српских племена, на старим темељима се обнављају манастири (Михољска Превлака и Златица) и ничу нови (Пречиста Крајинска), који постају расадник духовности у Зети и Приморју.

   Посебно цвјетају монашке насеобине у вријеме светородне лозе Немањића, који граде и обнављају многе светиње.

Мјесто и храм момишићки

   Насеље Момишићи настало је према предању досељавањем становника села Момушка код Призрена, који су ради сјећања на своје поријекло сачували име села у коме су некада живјели. Први пут се спомиње као метох манастира Хиландара, у једној повељи издатој српској светигорској царској лаври од стране цара Душана, А први сигуран податак о момишићком храму светога великомученика Георгија датира из 1610. године, када се први пут спомиње „поп Никола од Момишића“. Овај свети храм био је светило вјере и матица просвјете и културе православноме живљу, које је много страдало од безбожних Турака, чија се звјерства у овим крајевима и до дан данас памте. Једно од најкрвавијих међу њима свакако јесте затирање цркве св. Ђорђа у горњем крају у Момишићима и школе поред ње у којој је према истинитом предању живо спаљено четрдесет ђака, са два учитеља свештеника.

Страдање светих момишићких новомученика

   Притиснут тешким турским ропством, српски народ се у свим својим крајинама здушно трудио да се ослободи завојевача да би у миру живео и слободно исповједо истиниту вјеру својих пратиоца. Осокољени турским поразом код Беча 1688. године Срби су се у више наврата организовали у тежњи да скину туђи јарам и ослободе се робовања безбожним агарјанима.

   Посебно су се у витештву и успјесима исказали племена Кучи које је скадарски Сулејман-паша 1688. године чак два пута нападао. Усмено предање, које је до дан данас живо у народу, свједочи да су током првог сукоба Турци до ногу поражени изгубивши око 1500 војника. Разјарени, паша је покушао у други напад, али је прошао много горе него претходног пута. 

   Ријешен на освету због двоструког пораза, свој гњев и јарост исказао је на невиним становницима села у околини данашње Подгорице. Први на удару нашли су се Момишићи у којима су пашини војници затворили четрдесеторо ђака и два учитеља свештеника у школу и живе их спалили. Највећи број ђака потицао је из поменуте породице Поповића. То предање је забиљежио Андрија Јовићевић:

     „Поповићи су заузимали Горњи крај у Момишићима и земља је првобитно била њихова својина. Они су тада имали своју цркву у врху села и причају да је од њихове куће до данас било 70 попова. Иако је овај број преувеличан, ипак потврђује њихову старину. Поповићи су били према Турцима отпорни и Турци су их зато мрзјели. Једне године на Божић или Ускрс, Турци их, док су били у цркви, нападну изненада и све их потуку и запале. Осим Поповића у цркви је било и других братственика, али нико није био поштеђен. На врху села се виде рушевине ове цркве и прича се да су у њој запалили два попа и 40 ђака.“

Након одласка турске војске братственици Поповића и други мјештани скупили су са згаришта школе остатке сагорјелих моштију мученика и похранили их у храму Светога Георгија под Горицом. Свједочанство о страдању невине д‌јеце и двојице свештеника Момишићани су брижљиво његовали и вијековима и о њему се може чути и дан данас.

    Након четири вијека страдања, ослобођењем од турске власти потомци славних мученика чврсто су ријешили да обнове свој спаљен храм. Прве спомене о томе налазимо 1903. године када су братсвеници Поповића затражили од тадашњег митрополита Црногорско-приморског Г. Митрофана Бана благослов за обнову ове цркве. Митрополит је дао условни благослов али су радови на обнови храма због сиромаштва и недостатка средстава одложени. Тек 1930. године по благослову високопреосвештеног митрополита Црногорско-приморског и потоњег патријарха српског Гаврила Дожића започета је обнова. Ношени живим сјећањем о страдалој д‌јеци, храм су брзо обновили, пренијевши у њега 1936. године мошти својих мученика из храма Светог Георгија под Горицом. 

     На дан преноса формирана је назапамћена литија. Када су крстоносци улазили у нови храм, из око 2 км удаљеног храма Светог Георгија још нису успјели да крену сви богомолитељи.

Том приликом свете мошти су похрањене у олтару испод Светог престола, где су се налазиле све до 1995. године, када су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма.

Обретење светих моштију мученика и православљење

   Доласком на трон митрополита Црногорско-приморског, Његовог Високопреосвештенства Митрополита др Амфилохија Радовића, почела је темељна обнова литургијског и уопште црквеног живота на просторима Црне Горе.  

   Међу многим храмовима и манастирима обновљени цу и у богослужбени живот враћени и момишићки храмови Вазнесења Господњег у Доњем крају и црква светог великомученика Георгија у горњем крају.

   Сазнавши за мученичко страдање Светих Момишићких ђака и свештеномученика учитеља, Високопреосвештени Митрополит, укријепљен благодаћу Духа Светога, благоизволио је да 2006. године обрете њихове свете мошти из гроба и постави их као кандило вјере, да сијају и укрепљују душе правовјерних.Увјеривши се у живо сјећање Момишићана о крвавом спаљивању четдесет и двоје мученика давне 1688. године, Митрополит је умио свете мошти по древном православном обичају вином и помазао их ружиним уљем донетим из Јерусалима. Оне су први пут изложене вјерноме народу на цјеливање 2006. године, на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци), од када трајно почивају у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму, посвећеном светом великомученику Георгију и њиховом светом спомену.

   У знак сјећања на свечани пренос светих моштију у ћивот одређено је да се литургијски помјесно прослављају у митрополији Црногорско-приморској на дан Севастијских мученика, којима су се уподобили у страдању, примивши венце незалазне славе и са многим светим мученицима славословећи Тројичиног Бога, Оца и Сина и Светога Духа у вијеков3е вијекова. Амин.

Свети новомученици момишићки, молите Бога за нас!