ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА И 42 НОВОМУЧЕНИКА МОМИШИЋКИХ

    У Подгорици – Момишићима, у брду, скоро скривена међу кућама, налази се црква светог Ђорђа и св. 42 Новомученика Момишићких. Стоји попут нијемог свједока поносне и тешке историје свог народа и чувара овог древног града. Иако се не зна тачна година њене изградње, у неким предањима је остао податак да је изграђена у 16. вијеку. Године и тачни датуми губили су се кроз вјекове у магли историје, а остајало је предање, некада и једини извор о неком догађају. Прошлост нашег народа и прошлост наше цркве су идентичне, нераздвојне. Бројни манастири су паљени, али и подизани, рушени али и обнављани. То рушење и подизање манастира и цркава је можда најдужа прича овог народа. То га је, попут сјенке, пратило кроз историју све до данашњих дана, када је, као вјековима раније, морао да, после ко зна којих сеоба, гледа како се њихова вијековна огњишта са црквама и манастирима и гробља његових предака претварају у згаришта, у времену, како се назива, модерног човјека. Тако је и са овим светим храмом, и он је попут других рушен, и обновљен.

    Овог храма нема у монографијама, књигама о старој Подгорици. Тиме је овом граду отет дио његове дуговјековне историје и предања. Прошлост Подгорице није довољно испитана. Током 20-ог вијека су постојали хроничари Подгорице који су покушали да од заборава отргну приче, људе, догађаје. Такви су били Нешо Станић, Илија Златичанин, касније Светозар Пилетић…

    И поред тих хроника многи догађаји су остали незаписани, као и људи који су у њима учествовали. Како је народ чувао и преносио традицију усменим путем, тј. путем усменог предања, а веома мало кроз писане изворе, та усмена историја, ако се тако може назвати, гасила се и нестајала временом заједно са житељима овог града. Онда је дошао период социјализма, као феномен који треба испитати са социолошког и психолошког аспекта, у коме је народ одбацио религију, православље и цркву која му је вјековима била темељ и ослонац, при томе се одричући и прошлости а тиме и сопственог идентитета.

     Област Момишићи се, по Андрији Јовићевићу, као дио Љешкопоља, протежу јужним подножјем Малог брда и захватају простор од Везирова моста до Стијовића Убла, у дужини од скоро 1,5км. Село се дијели на два дијела, на Горњи крај, до Везирова моста, и Доњи крај, до Стијовића Убла.

    У најстаријој Хиландарској повељи из 1198. године Стефан Немања вели да је манастиру поклонио село Момушу око Призрена, а да се ово манастирско село спомиње и у хиландарским повељама краља Уроша, краља Милутина и цара Душана.

    У недатираним повељама краља Милутина (1282 – 1298. и 1302 – 1309.) наводи се као својина Хиландара осим тог села и у “ Зети половина Камениц са људима и именом Момушики“. Највјероватније је да је Хиландар од Милутина добио пола селишта у Зети, а да је пусто селиште населио својим људима Момушићима, пресељенимиз призренског села Момуша. У повељи цара Душана од 1348. године се помиње „село у Зети Момушићи с Забелом и с брдом и правима, и планине Добре долове, Стлбица и Ботуга. Претпоставка је да су се повлашћени манастирски сељаци намножили и да су освојили околна брда и планине и да се јављају као снажан економски чинилац. Манастирско село се истиче као културни центар и прибира околна братства која се склањају под заштиту моћне лавре. (У 16. вијеку се истичу Момишићи као засебно племе са 32 куће у попису 1959. године, и 52 куће у Боличином опису.)

     Археолози су на том подручју налазили предмете који датирају од најстаријих периода друштва, као када је 1959. године приликом изградње стамбене зграде, пронађена стара некропола.

     Момишићи су били културни центар, па се може сматрати да су тада имали цркву. У документима се наводи 1610. године „поп Никола од Момишића“. Како предање каже у непосредној близини цркве се налазила школа или духовно училиште у коме су се образовала д‌јеца из тог краја. Овај храм у то вријеме је очито имао поред вјерског и едукативни карактер. Управо се за овај храм везује стравична прича о страдању д‌јеце и два свештеника, које су Турци у неком од својих осветничких похода убили и запалили у цркви. То предање је забиљежио Андрија Јовићевић:

    „Поповићи су заузимали Горњи крај у Момишићима и земља је првобитно била њихова својина. Они су тада имали своју цркву у врху села и причају да је од њихове куће до данас било 70 попова. Иако је овај број преувеличан, ипак потврђује њихову старину. Поповићи су били према Турцима отпорни и Турци су их зато мрзели. Једне године на Божић или Ускрс, Турциих, док су били у цркви, нападну изненада и све их потуку и запале. Осим Поповића, у цркви је било и других братственика, али нико није био поштеђен. На врху села се виде рушевине ове цркве и прича се да су у њој запалили два попа и 40 ђака.“

      Јовићевић такође наводи да у Љешкопољу има повише црквених рушевина, и да су оне видне у Момишићима, при страни Малог брда, испод Момишића. Даље надои познато предање, и истиче да се „није знало за злу годину докле су постојале цркве испод Момишића, у Тогошима и Лекићима, а откад су опустеле, да су неродне године врло честе“. Такође је записао да на „Љешкопоље не би падала рђа“ када би се ове цркве обновиле. Знајући ово предање, логична је претпоставка да су ове цркве порушене у једном налету,или у кратком временском интервалу.

     Илија Пеко Пеличић, такође један од хроничара ових крајева, записао је да у селу Момишићи постоје двије цркве, „Једна је много стара и њу су градили Поповићи. Пред овом црквом је гробље које припада само Поповићима. Постоји предање да су у овој цркви Турци побили неколико свештеника и д‌јеце и срушили је. Исту су 1936. године обновили овдашњи Поповићи – Стијовићи.“ Поред цркве, са десне стране од улаза, и данас је видљив један стари гроб.

   У старој Подгорици је очувано предање да је ова црква можда била метох неког од манастира који се накада налазио у близини. Да ли манастира који је постојао на Дрпама Мандића, а чији су остаци били видљиви до средине 20-ог вијека (постојале су расправе у чланцима почетком 20. вијека да је у овом манастиру постављен први епископ послије 1219. године и добијања аутокефалности српске цркве), остаје неријешено питање.

    Дуго времена након овог догађаја је народ Момишића био упућен на стару саборну цркву св. Ђођа у Подгорици. Нешко К. Станић је записао да су у времену турске окупације, негд‌је средином 19. вијека, када су литије пролазиле кроз град, Турци чинили разне неприлике Подгоричанима, а да су они уз помоћ народа из Момишића растјерали Турке да би литије прошле, јер, како се наглашава, Момишићи тада нису имали цркву. Ово је значајан податак који говори о томе да су литије биле дио традиције народа Подгорице и прије ослобођења од Турака 1879. године.

     И. Јатребов пише да су становници Момишића (тада 27 кућа и 97 душа) гравитирали ка цркви Св. Ђорђа у Подгорици.

Тако су Момишићи били без храма дуго времена. У периоду турске владавине овдашњем православном народу није дозвољено да обнавља или гради храмове, или је то било риједак случај. Строго је била забрањена употреба црквених звона, а користила су се клепетала. Знајући ове податке, а и сиромаштво народа, јасно је због чега ова црква није обновљена раније. У предању старе Подгорице такође је остала сачувана прича да је једна стара црква у Подгорици била сакривена у драчи и корову, јер народу није дозвољено да долази, а њу је случајно открио један пастир из Момишића. Иако је, вјерованто, ова прича измишљена или преувеличана, говори о вјерском животу у Подгорици у турско вријеме.

  Тек почетком 20. вијека, тачније 24. јуна 1903. године, братственици Поповићи, Стијовићи су затражили званичну дозволу од тадашњег митрополита Митрофана Бана, да се иста црква на старим темељима обнови, у спомен на њихове претке. Потписници овог документа били су:

капетан И. Поповић,

свештеник Крсто Поповић,

подкомандир Саво Шестић,

капетан Нико Ђ. Поповић,

трговац Лука Стијовић Поповић,

Шавац Јово А. Поповић,

Зако Поповић,

Васо Поповић,

трговац Мијат Поповић,

Перо В. Поповић.

    Управитељ Зетско – брдске области Ш. Поповић писао је 9. јула 1903. године митрополиту Митрофану на Цетиње, а у писму је навео да је отишао на лице мјеста и да је „темељ цркве још у цјелости скоро, и износи шест метара дуљина од врата до и са олтаром, а четири метра ширине (размије се шупљине без зидова). Унаоколо се види неколико старих гробова и неке старе порушене зидине.“ Даље је у писму навео да су Поповићи жељели подићи тај храм у величини храма на Крушевцу, а да то не би добро дошло за село Момишиће, које још нема своје цркве. Да ли су зидине о којима је ријч у писму, у ствари, зидине или остаци училишта? Старији мјештани Момишића често показују на мјесто у непосредној близини храма гд‌је је по причи коју су они од предака чули, била школа.

    Митрополит Митрофан је актом бр. 1294 од 16. јула 1903. године одговорио управитељу Зетско-брдске области Шпиру Поповићу, у коме је навео да би изградња храма оптеретила ионако сиромашне  становнике Момишића, више него што би они могли поднијети, а што би било без нужде знајући да је становницима Момишића црква Св. Ђорђа у Подгорици удаљена око 20 минута.

     Иако је идеја постојала, а вјероватно због недостатка средстава, први значајни кораци јављају се тек 1930. године, када је на Ђурђевдан поново послата молба митрополиту у вези са обнављањем овога храма. Сам текст писма је скоро идентичан оном из 1903. године. Овај документ је важан јер се у њему, између осталог, износи кратка историја братства Поповић.

Његовом високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском Господину д-ру Гаврилу

Цетиње

    Са осјећајима најдубљега пијетета и оданости узимамо слободу најучтивије молити Ваше Високопреосвештенство за што слиједи:

Познато је да наше братство постоји још од доба Црнојевића, господара Зете и оно сад живи у Подгорици, Љешкопољу, Момишићу, Црнојевића ријеци, Морачи и другим мјестима. По записима и предањима нашег братства, до сад је било 77 свештеника обојега реда у разним степенима црквенога достојанства из овога па како су се увијек залагали за права цркве и народа у данима тешког робовања, они су у већини  и жртвама тога били.

     По заузећу и паду Жабљака, наше је братство, онда познато под презименом Новаковићи, највећим дијелом било населејно у Момишићу те подигло онамо цркву и при њом дом духовног училишта, јер се зна да је у том времену било више свештеника оба реда од нашег братства, који су цркви и народу служили у Подгорици, Љешкопољу и у Доњој Зети и код ових се спремали и други за всештенички позив. Очувано предање каже да су како цркву тако и духовно училише, Турци спалили на Велики Четвртак на страсти и том приликом много наших предака-свештеника и других који су били у цкрви мученички су живот завршили а њихова имања потом Турци су одузели те населили своје, који се дан данас презивају Сељановићима по томе што су на имању наших предака насељени.

    Из пијетета на толике жртве патње и страдања наших предака, коју су спаљени, по тавницама одвођени, вјешати и на колац набијати, само зато што су неустрашиво својој светој цркви и народу служили, нас свијех је особита жеља, да спаљену и до темеља разрушену цркву на старом темељу обновимо, као споменик принијетих жртвана на олтар цркве и нације, а уједно тим засвједочимо и нашу највећу оданост нашој светој цркви у овом времену када материјализам, комунизам и друге штетне појаве јављају се у држави и друштву, од чега подигнутим спомеником желимо се не само оградити но и наше потомство васпитавати да се пијететом сјећа улоге и традиција наших предака из братства, које је данас разгранато под презименима Поповићи, Шестићи и Стијовићи.

    Темељ цркве која би се имала обновити, очуван је у цјелости. Она износи 6 метара дужине и 4 метра ширине, тј. шуољине без зидова и тријем који је при цркви постојао. У наоколо цркве постоје зидине духовног училишта и неколико старих гробова, у којима су сахрањене спаљене жртве свештеника и других из братства.

    Ми смо одавно ову нашу жељу изјавили, те смо добили били условну дозволу и благослов од Његовог Високопреосвештенства, сада блаженопочившег Митрополита Митрофана под М. бр.1294 од 16. јула 1903. год., па како смо сад у бољој материјалној могућности да се обавежемо уговором са предуда нам цркву у говореном времену сагради, ми ћемо је снадбјети са свим потребним стварима; зато овим најучтивије молимо Ваше Високопреосвештенство, да нам благоволи дати свети Архипастирски благослов и дозволу да можемо домах приступити градњи цркве, коју, када Божијом помоћи успијемо обновити, благоволи Ваше Високопреосвештенство и освештати те посветити нашој крсној слави, светом Великомученику Георгију.

    У нади милостивог удовољења, просимо Ваш свети Архипастирски благослов и целивамо и Вашу свету Архипастирску десницу.

   Вашем Високопреосвештенству, понизни и дубоко одани, у име свих братственика Поповића-Стијовића-Шестића На Ђурђев дан30. год. У Подгорици.

Протојереј Крсто Поповић – члан Консисторије,

свештеник Алекса Поповић – пенсионер,

Мићо Стијовић из Подгорице, Марко Ђ. Поповић из Улциња,

Јово С. Шестић из Подгорице,

Зако В. Поповић, тежак из Љешкопоља,

Марко Р. Поповић – тежак из Момишића,

Јово А. Поповић.

   Актомпућеним среском намјесништву у Подгорици, митрополит Гаврило донио је рјешења да „пошто је поступљено по прописима чл. 63 и 64 Консисторијског устава“ дозвољено је да братства Поповићи, Шестићи и Стијовићи из пијетета на своје претке, подигну споменик у виду капеле, према приложеном плану на темељу раније цркве у селу Момишићи.

   Подаци говоре да су радови на обнављању цкрве трајали од 1934. до 1936. године. Цркву су зидали Васо Николин Поповић, Павле Јаков Радовић и Радетић Ристов Петко. Вода се доносила са Мораче. Црква је имала звоно, али није освештана из разлога што није у потпуности била завршена, а требало је да је освешта, како је наведено у писму, тада митрополит а касније патријарх СПЦ Гаврило Дожић. Недуго послије тога почео је рат.

    Такође је остало интересантно предање да су пронађене кости чуване у цкрви Светог Ђорђа под Горицом, вјероватно до 1936. године.

   Чинило се да је тада вјерски живот полако почео да се враћа у ово село, али недуго послије обнове цкрве почео је други свјетски рат, а послије тог рата овај народ прихватио је идеју социјализма и комунизма, одричући се цкрве и прошлости, као и вриједности које је дотад његовао.

    О томе какав је био вјерски живот у времену послије рата, углавном се зна, а сјећања су још увијек свјежа. Наводим само неке од података. У протоколу крштених у храму Светог Ђорђа у Подгорици (тада Титограду), од 1948. до 1950. крштено је свега 87 лица (од тога само три у цкрви а 84 у приватним домовима). У тадашњем Титограду, што се тиче стања православних вјерских објеката, важно је напоменути да је Храм Св. Вазнесења Христовог у Момишићима био више пута демолиран од стране неидентификованих лица, а храм на Крушевцу је био потпуно откривен и вода је упропастила његову унутрашњост. Иако је период комунизма социолошки феномен, подесан за проучавање, он је такође дио историје овог народа.

   Колико је познато, ни у Момишићком храму се није одвијао вјерски живот. Ова црква је временом затворена како би се заштитила њена унутрашњост. Дуго је била затворена, напуштена, у времену када су Турци већ одавно отишли…

    Тек почетком деведесетих година прошлог вијека створена је иницијатива да се храм обнови, а самим тим и да се у њега врати вјерски живот. О обнови храма постојејасна сјећања људи који су на томе радили. Интересантан податак је да су у храму који је деценијама био напуштен пронађене кости Мученика, и то у олтару испод часне. Ако би се хронолошки могло представити, приликом обновеове цркве, негд‌је 1934. године када су радови започети, пронађене кости су чуване као светиња у цркви св. Ђорђа под Горицом, да би 1936. године биле похрањене у ову цркву, гд‌је су откопане негд‌је почетком 90-их година када се цкрва обнављала. 

   Црква је освештана на Ђурђици, 16. новембра 1995. године, на крсну славу братства Поповића. Освећење је обавио Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилоје. Иако је црква била посвећена Св. Георгију, крсна слава овог храма је 22. марта, на Младенце. У овој цркви се данас налазе мошти Мученика Момишићких. Када се литије проносе кроз Подгорицу, све свете мошти се износе пред литије. 

    Момишићи су на почетку прошлог вијека били без цркве, а данас двије цркве и велелепни грам Христовог Васкрсења, један од највећих и најљепших на Балкану.

   Прича о цкрви у Момишићима има најљпеши завршетак. Духовни живот овог мјеста је поново успостављен, поново се из цкрве послије неколико вијекова чује појање всештеника и глас вјерног народа. Поново се чује звоно.

   Постоји прича која каже да је једном црногорски краљ Никола долазио у Момишиће, и због висине мјеста и погледа који се са њега пружа, рекао: „Одавде би се могло управљати Балканом“, Балканом, вјековном жељом многих владара, тим чудним мјестом под капом небеском у коме су и понеке бајке крваве.

Немања Поповић