ЗНАЧАЈ МУЧЕНИШТВА ЗА ЖИВОТ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ

   Готов сви хришћански народи, посматрано кроз историју Цркве, приносили су Господу своме дарове вјере и љубави. Несумњиво, најскупоценији међу тим дивним приносима јесу свети Божији људи, који у свако вријеме и на сваком мјесту сијају боготражитељским душама на путу спознања и спасења. 

    Међу многим свештеним узорима и светилницима, особито се молитвено издвајају свети мартири – свједоци, који својом часном крвљу печатирају вјеру своју, остајући непоколебиви у истинитом утврђењу светоеванђелског живљења. Достојни свакога спомена, свети мученици одишу смисленошћу својих подвига и трпљења ради Бога и рађају дивљење у свакој хришћанској личности, која се напаја благодаћу Духа Светога, харизмом непролазности, односно љубављу Утјешитеља.

   Тако и крстоносни род српски духовна градина светитеља Саве и преподобног Симеона, даривао је Светој Цркви красне горостасе Духа, који свјетлоносно и откровењски освештавају крајеве земаљске: љубављу, вјером, надом, трпљењем, страдањем и пребивањем у слави невечерњега дана.

   Ради свједочанства издвојимо имена најупечатљивијих: благовјернога  мученика Јована Владимира краља зетскога, великомученика светопочившег Лазара и са њиме пострадавших витезова Светога Крста, новомученика Георгија Кратовског, Авакума Трнавског, те достојних и бројних свештеномученика и преподобномученика, непоколебивог народа Божијег, красних младенаца…

    У споменутом есхатонском збору прогнаних до смрти (Дап 22,4) пребивају и наслађују се радошћу и два свештеника мученика и четрдесет непорочних младенаца – ђака, неувели кринови Христом живе горе Момишићке. О њима сем предања које говори о броју, мјесту живљења и начину страдања скоро да се ништа друго и не зна, а уистину и није потребно да се зна, понајприје стога што у њима препознајемо душе закланих за ријеч Божију и за свједочанство Јагњетово (Окт, 6, 9), а хришћанима дубље и веће од овога није ни потребно.

    Али ипак ради користи вјерујућих потребно је рећи и нешто приближније о њима, као личностима којима се лик даде по обличију и подобију Пресвете Тројице (уп. Пост 1,26).

    Ко су, дакле, били дивни свештеномученици и мученици Момишићки? Одговарајући на ово питање, пренебрегнимо пролазна историјска свједочанства и загледајмо се сазрцатељно у тајну над вјековима.

   Бјеху то душе Богом надахнуте, у тешко вријеме бивствујуће, жедне и гладне мане небесне, усмјерене на светоотачку стазу спасења, живе животом истине, надахнуте Духом крепости, свједочене вредностима древних подвижника, задојене млијком древних предака и даље, бјеху послушне Учитељу Предвјечном и потискујући све не Божије, живљаху по искуству светога Павла апостола народа, не они, већ Христос у њима (уп. Гал 2,20).

    И управо због такве прожетости живим Богом, коју нам предочава и доказује њихово свештено страдање, а потврђују очевидно њихове метрулежне мошти, ми о њима знамо све и више од свега, јер препознасмо богочовјека Христа – Спаситеља свијета, који њима бијаше све, и он, Родитељ Благи, познајући ревност њихову, закриљујући их светом омофором Првосвештеника, испуни записане ријечи: Ходите, благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено, од постања свијета (Мт 25,34).

    Стога и не чуди да су ових четрдесет и двоје Момишићких свједока вјере истрпјели готово немогуће. Пламтећи у огњу ватре агарјанске, прекалише се и утврдише се и бише орошени росом благодати, истовјетном са обом росом која је божанственога Данила и тројицу младића са њиме из пећи неповријеђене извадила, а синове вавилонске посрамила,показујући да све и сва, па и беживотни пламен, служи једино Богу и само се њему покорава, као Устројитељу свеколике твари.

    Мучеништво најљепших кринова Момишићких, синова свјетлости, обрисало је тугу и вапаје плачућих родитеља над прахом д‌јеце своје, утрло је сузу и изродило радост, освештавајући страдањем постојбину своју, чинећи светозарну гору Момишићку, како Духом Светим научен рече архиепископ Амфилохије, мартириополисом – градом мученика, подобноме древном Риму, Медиолану, Солуну, Антиохији…

    Ако и даље остајемо запитани какав је значај новомученика за живот Цркве Христове, онда отидимо у мали храм Светога Георгија у Момишићима и са љубављу приступимо и цјеливајмо меденожуте и миомирисне мошти мученичке. Примајући њихов благослов, постаје нам јасно да смо управо њиховом жртвом остали вјерни Христовој истини. У њима се ријеч светог Еванђеља потпуно испунила, као, уосталом, и у многим другим свједоцима Ријечи Јагњета, које је поведено на заклање ради нашега живота.

     Брује и испуњавају све дубином и истинитошћу својом, древне ријечи Тертулијана, крв мученика је сјеме нових хришћана. Ово је живоносно свједочанство свима који дишу у наду свештеног призива ранохришћанске литургија: Маран ата, дођи Господе Исусе!

Ипођакон Димитрије Плећевић